Верска трпељивост није исто што и екуменизам. Верска трпељивост је врлина православних хришћана, а екуменизам је лаж квазирелигиозног глобализма. И да поновимо: екуменизам нема никакве везе с верском трпељивошћу, тако својственом српском народу. Јер, Срби су вековима умели да живе с људима и народима других вера.

О томе пише наш чувени историчар, Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност српског Православља“:“Познати мађарски статистичар Швартнер је писао почетком прошлог века: „Ако се не варам, то је једна значајна црта карактера грчке цркве, која је у духу истока са собом задовољна, да она мало полаже на мисије и на дело обраћања других (у своју веру), мање него иједна хришћанска црква у новије доба..." У II књизи тог свог дела, Швартнер је рекао: „Нарочито је непоколебљива верност Граничара према владајућој кући само ако се не чине никакви покушаји њиховог сједињења са римокатоличком црквом..."

Цитирајући те исте речи Јан Чапловић каже: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!“

Посебно се бавио питањем толеранције словачки правник и етнограф Јан Чапловић, који је три године (од 1809. до 1812.) био у Пакрацу саветник православне конзисторије, и на тај начин у сталном контакту са свим црквеним властима наших северних крајева. Као лутеран он посматрао конфесионалне прилике у Славонији.(...)

„Они живе у спокојној свести да је њихова вера одлична, они се зову православнима - и која ће друга црква на њих бацити први камен? - Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они - колико ја знам - не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији.

Док друге хришћанске цркве шаљу мисионере у најудаљеније делове света, Источна црква све то игнорира, и нека ми је дозвољено да своје незнање отворено исповедам: Ја сам до данас о прозелитској акцији ове Цркве тако мало читао и чуо!…

Па и евангелику, по миме мишљењу, више приличи да узме за жену неку српску или влашку девојку него католичку, јер он нема шта да страхује да ће ово свештенство вршити икакав утицај а камоли силу у погледу деце. Многостране непријатности којима су изложени протестанти у Србљи у Угарској кад закључе брак са католичким партнером, већ су многе дубоко, веома дубоко разочарале и они, следствено, имају да се кају због непромишљеног акта.

Нека ми се не приговори да је та велика толеранција источних хришћана нужна последица њихових ограничених политичких односа овде."(...)

У једном Статистичко-географском опису Угарске, Хрватске и Славоније из год. 1834. стоји:„Славонски грчко-несједињени воле своју веру и своје сувернике сасвим јако, али не ометају друге у вршењу њихове религије и не гоне их; они не бацају мрежу ка прозелитизму".

Ту се описује стање у Карловачкој архидијецези и Пакрачкој дијецези; књига је скоро званична и јако прокатоличка. Тиме њене констатације добивају само на важности.

Познати француски географ и етнограф Ами Буе писао ie 1840:„Не желећи ослободити Источну цркву сасвим пуне интолеранције, ипак она има преимућство над оном Римском да показује нешто више верске толеранције".

Говорећи о Србији, тада још турском пашалуку, Ами Буе пише (цит. дело, III, стр. 288):„Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице (користи) онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије".

Француски писац Адолф Бланки писао је почетком четрдесетих година прошлог века и ово о Србима:„Они поуздано верују масу ствари које су мало вероватне чак у очима вере; али су њихова веровања умилна, и нема ту ништа од фанатизма и од интолеранције муслимана".

Немачки (шлески) теолог и правник из прве половине прошог века, Ј. Ф. Наигебаур, који се прославио својим разним описима земаља и народа, у својој књизи о Јужним Словенима каже ово о разлици православних и католика 1851. године:„Католички Хрват говори са извесним презиром о Србину, који следује источну веру; он га зове Рац. Обично, ако неко пита о имену, пореклу, занимању једног које је случајно акатолик (које није католик), никад не пропусти католички Хрват да дода: он није католик, он је несједињен, он је шизматик, чак и тада кад га нико о том не пита. Ове особине није писац могао да нађе код припадника Источне цркве, тако да они изгледају много толерантнији. Томе свакако доприноси и то, што њихови свештеници не стоје ван државе и ван породице, јер су жењени и не зависе од једног страног, далеког поглавара духовног. То им стално даје право да кажу: Богу се треба више покоревати него људима..."

Бечко-пештански археолог и историчар Фелике Каниц (Јеврејин) много пута је пропутовао Србију, и дао низ радова о њој. Између осталих и систематски приказ њеног стања под називом „Кнежевина Србија и Српски народ од римских времена до данас". Та је књига изашла први пут 1869, после је прештампана, док је почетком овога века изашла као „Краљевина Србија..." са неким додацима. У њој стоји исто што и у прво-битном издању од 1868:„Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан у колико се ради о црквеним заповедима".

Француски књижевник и научник (слависта) Луј Леже писао је 1873:„Једна евангеличка (протестантска) црква била је подигнута у Београду 1854. Једна немачка школа јој је придодата; она је била под заштитом књаза Михаила који је желео, да толеранција буде најлепши урес своје владавине…