Verska trpeljivost nije isto što i ekumenizam. Verska trpeljivost je vrlina pravoslavnih hrišćana, a ekumenizam je laž kvazireligioznog globalizma. I da ponovimo: ekumenizam nema nikakve veze s verskom trpeljivošću, tako svojstvenom srpskom narodu. Jer, Srbi su vekovima umeli da žive s ljudima i narodima drugih vera.

O tome piše naš čuveni istoričar, Lazo M. Kostić, u svojoj studiji „Tolerantnost srpskog Pravoslavlja“:“Poznati mađarski statističar Švartner je pisao početkom prošlog veka: „Ako se ne varam, to je jedna značajna crta karaktera grčke crkve, koja je u duhu istoka sa sobom zadovoljna, da ona malo polaže na misije i na delo obraćanja drugih (u svoju veru), manje nego ijedna hrišćanska crkva u novije doba..." U II knjizi tog svog dela, Švartner je rekao: „Naročito je nepokolebljiva vernost Graničara prema vladajućoj kući samo ako se ne čine nikakvi pokušaji njihovog sjedinjenja sa rimokatoličkom crkvom..."

Citirajući te iste reči Jan Čaplović kaže: „Oni, i to svi istočni hrišćani, puštaju na miru ceo svet samo ako njih puste u miru!“

Posebno se bavio pitanjem tolerancije slovački pravnik i etnograf Jan Čaplović, koji je tri godine (od 1809. do 1812.) bio u Pakracu savetnik pravoslavne konzistorije, i na taj način u stalnom kontaktu sa svim crkvenim vlastima naših severnih krajeva. Kao luteran on posmatrao konfesionalne prilike u Slavoniji.(...)

„Oni žive u spokojnoj svesti da je njihova vera odlična, oni se zovu pravoslavnima - i koja će druga crkva na njih baciti prvi kamen? - Ali oni puštaju na miru ceo drugi svet, oni ne progone nikoga; oni - koliko ja znam - ne nastoje uopšte da sebi privuku tuđe vernike, oni svakome ostavljaju nesmetanu slobodu da Boga moli na onaj način koji smatra za najpraviji.

Dok druge hrišćanske crkve šalju misionere u najudaljenije delove sveta, Istočna crkva sve to ignorira, i neka mi je dozvoljeno da svoje neznanje otvoreno ispovedam: Ja sam do danas o prozelitskoj akciji ove Crkve tako malo čitao i čuo!…

Pa i evangeliku, po mime mišljenju, više priliči da uzme za ženu neku srpsku ili vlašku devojku nego katoličku, jer on nema šta da strahuje da će ovo sveštenstvo vršiti ikakav uticaj a kamoli silu u pogledu dece. Mnogostrane neprijatnosti kojima su izloženi protestanti u Srblji u Ugarskoj kad zaključe brak sa katoličkim partnerom, već su mnoge duboko, veoma duboko razočarale i oni, sledstveno, imaju da se kaju zbog nepromišljenog akta.

Neka mi se ne prigovori da je ta velika tolerancija istočnih hrišćana nužna posledica njihovih ograničenih političkih odnosa ovde."(...)

U jednom Statističko-geografskom opisu Ugarske, Hrvatske i Slavonije iz god. 1834. stoji:„Slavonski grčko-nesjedinjeni vole svoju veru i svoje suvernike sasvim jako, ali ne ometaju druge u vršenju njihove religije i ne gone ih; oni ne bacaju mrežu ka prozelitizmu".

Tu se opisuje stanje u Karlovačkoj arhidijecezi i Pakračkoj dijecezi; knjiga je skoro zvanična i jako prokatolička. Time njene konstatacije dobivaju samo na važnosti.

Poznati francuski geograf i etnograf Ami Bue pisao ie 1840:„Ne želeći osloboditi Istočnu crkvu sasvim pune intolerancije, ipak ona ima preimućstvo nad onom Rimskom da pokazuje nešto više verske tolerancije".

Govoreći o Srbiji, tada još turskom pašaluku, Ami Bue piše (cit. delo, III, str. 288):„Knjaz Miloš je uvek sledio pametnu politiku prema muslimanima. On ih nije ni najmanje bodrio na menjanje vere i nije pružao nikakve povlastice (koristi) onima koji su se odricali vere predaka, jer je znao da bi interes bio glavni motiv ove konverzije".

Francuski pisac Adolf Blanki pisao je početkom četrdesetih godina prošlog veka i ovo o Srbima:„Oni pouzdano veruju masu stvari koje su malo verovatne čak u očima vere; ali su njihova verovanja umilna, i nema tu ništa od fanatizma i od intolerancije muslimana".

Nemački (šleski) teolog i pravnik iz prve polovine prošog veka, J. F. Naigebaur, koji se proslavio svojim raznim opisima zemalja i naroda, u svojoj knjizi o Južnim Slovenima kaže ovo o razlici pravoslavnih i katolika 1851. godine:„Katolički Hrvat govori sa izvesnim prezirom o Srbinu, koji sleduje istočnu veru; on ga zove Rac. Obično, ako neko pita o imenu, poreklu, zanimanju jednog koje je slučajno akatolik (koje nije katolik), nikad ne propusti katolički Hrvat da doda: on nije katolik, on je nesjedinjen, on je šizmatik, čak i tada kad ga niko o tom ne pita. Ove osobine nije pisac mogao da nađe kod pripadnika Istočne crkve, tako da oni izgledaju mnogo tolerantniji. Tome svakako doprinosi i to, što njihovi sveštenici ne stoje van države i van porodice, jer su ženjeni i ne zavise od jednog stranog, dalekog poglavara duhovnog. To im stalno daje pravo da kažu: Bogu se treba više pokorevati nego ljudima..."

Bečko-peštanski arheolog i istoričar Felike Kanic (Jevrejin) mnogo puta je proputovao Srbiju, i dao niz radova o njoj. Između ostalih i sistematski prikaz njenog stanja pod nazivom „Kneževina Srbija i Srpski narod od rimskih vremena do danas". Ta je knjiga izašla prvi put 1869, posle je preštampana, dok je početkom ovoga veka izašla kao „Kraljevina Srbija..." sa nekim dodacima. U njoj stoji isto što i u prvo-bitnom izdanju od 1868:„Prema inovernima Srbin je sasvim tolerantan i nije nimalo naklonjen vrbovanju i prozelitizmu. On je religiozan u koliko se radi o crkvenim zapovedima".

Francuski književnik i naučnik (slavista) Luj Leže pisao je 1873:„Jedna evangelička (protestantska) crkva bila je podignuta u Beogradu 1854. Jedna nemačka škola joj je pridodata; ona je bila pod zaštitom knjaza Mihaila koji je želeo, da tolerancija bude najlepši ures svoje vladavine…